Piše: Miško đukić

­
ZAR PO­ZIV U NA­TO DA PLA­TI, DA OVA­KO SVOJ NA­ROD MLA­TI“?
Ovo je krik po­sr­nu­log se­dam­de­set­pe­to­go­di­šnjeg Sta­ro­va­ro­ša­ni­na, ko­ji je od ko­li­či­ne su­za­va­ca i šok-bom­bi je­dva pre­ži­vio. Usli­je­dio je užas!
Bio sam, okom ka­me­re, pri­su­tan na svim mi­tin­zi­ma od de­ve­de­se­tih do da­nas!
Ni­ka­da ve­li­čan­stve­ni­ji skup raz­li­či­to­sti ni­je odr­žan u Pod­go­ri­ci. Mla­dost i lje­po­ta, sta­rost i na­da u bo­lji­tak za dje­cu. Svi na trg. Sve na­ci­je i svi uz­ra­sti. Oče­vi i maj­ke na ra­me­ni­ma no­se svo­ju dje­cu.
Kor­do­ni po­li­ci­je, bez vi­ška agre­si­je, pra­te mir­no pro­te­ste svog na­ro­da, svo­jih naj­bli­žih.
Po­li­ca­jac, u pu­noj rat­noj opre­mi, pre­po­znav­ši me ka­že: „Aj s bož­jom po­mo­ći, Mi­ke­li, da se ovo li­je­po pri­ve­de iz­bo­ri­ma“.
Na­smi­jao sam se i re­kao: ‘’Što se ti­če iz­bo­ra – mi smo u bož­jim ru­ka­ma, ali đa­vo kon­tro­li­še bi­rač­ke li­sti­će’’. Po­li­ca­jac, moj drug, na­smi­jao se i na­ka­šljao.
Po­gle­dao sam u na­rod! Ono što me pla­ši je, vid­no, lo­ši­je obez­bje­đe­nje mi­tin­ga. Na pro­šlom mi­tin­gu bi­lo je sa­vr­še­no!
Ono što mi uli­va po­se­ban strah je pri­su­stvo sve­ga de­se­tak ma­ski­ra­nih mla­đih lju­di.
Ali, ovi „ma­ski­ra­ni“ ni­je­su ONI ma­ski­ra­ni? Gdje su, po­mi­slio sam? Ovi skre­ću pa­žnju! Gdje su pra­vi?
Ni­ko od pri­sut­nih na mi­tin­gu, sku­pa sa de­ve­de­set od­sto po­li­ci­je, ne zna da je sa svo­ji­ma ma­ski­ra­ni­ma vlast or­ga­ni­zo­va­la kon­tra­mi­ting?
Ali gdje su? Za Mi­la znam gdje je?
Ute­kao je od se­be, i još uvi­jek bje­ži kroz svo­je po­mu­će­no ne­svje­sno, kao mla­da u bi­je­lom, iz­me­đu dva pro­sca, Pu­ti­na i Oba­me! Pa­žlji­vo pra­ti re­ži­ra­nu pred­sta­vu oče­ku­ju­ći fi­niš. U fi­ni­šu do­la­ze nje­go­vi, ma­ski­ra­ni, ko­ji su ga učvr­sti­li na vla­sti. Mi­lo tr­lja nos i go­vo­ri se­bi: sa­mo opu­šte­no lo­mi, a lo­mi­će ovi mo­ji, ma­ski­ra­ni, na kra­ju ba­la­de. Pr­vo pje­ša­di­ja pa ha­me­ri! A i Mi­li­ca če­ka da iz­da pr­vo na­re­đe­nje!
Za Du­ška Mar­ko­vi­ća znam gdje je?
Gri­je se, u ovoj div­noj no­ći, kraj svo­jih ra­di­ja­to­ra, od ko­jih se ne odva­ja i pa­žlji­vo pra­ti re­ži­ra­nu pred­sta­vu. Po­mi­slio je, pret­po­sta­vljam: ba­ci­ću to­li­ko su­za­va­ca i to­li­ko ne­po­zna­tih ga­so­va da će i ne­iz­gra­đe­ni ga­so­vod, od Nje­mač­ke do Ru­si­je, po­cr­ve­nje­ti od sti­da! Ja i Mi­lo, sku­pa sa na­šim Ran­kom, iz­da­će­mo na­rod i na­re­đe­nja, a od­mah za­tim iz­da­ti sa­op­šte­nja. Ta­ko mi Ko­nje­vi­ća i nje­go­vih ovla­šte­nja!
Ali, gdje su ma­ski­ra­ni?
Mo­žda ovog pu­ta, kao i na svim sku­po­vi­ma, bu­du u bli­zi­ni Ska­li­na? Ta­mo ni­je da­le­ko već je bli­zu ho­tel ‘’Pod­go­ri­ca’’. „Wel­co­me to the ho­tel Ca­li­for­nia“, sje­tih se pje­sme i po­žu­rih u tom prav­cu.
Po­sla­ni­ci su če­ka­li da uđu u skup­šti­nu. Da li je ne­ko ko je ne­ka­da ušao na glav­ni ulaz po­zvao te­le­fo­nom Ran­ka? Da li Ran­ko, u ne­do­stat­ku ka­ci­ge, sta­vlja Ka­ci­na na gla­vu? Kri­vo­ka­pić je po­nu­dio spo­red­ni ulaz, kao da on, ne­što dru­go i mo­že po­nu­di­ti. Po­sla­ni­ci, s raz­lo­gom, od­bi­ja­ju. Za­pra­vo:
Ran­ko do­la­zi, ali ga ni­ko ne vi­di? On je u pr­vim re­do­vi­ma? Kri­vo­ka­pić no­si gas ma­sku, ko­ju su do­bi­li od Vu­či­ća i spre­ma se za spek­takl? Bi­će ri­je­ka kr­vi, mo­ra vi­dje­ti pr­vi. Sa­mo da ni­je mo­ja krv, po­mi­slio je? Cr­ve­no, vo­lim te, cr­ve­no!
Po­sla­nik Man­dić to­li­ko gri­je­ši u svom na­stu­pu da je kri­stal­no ja­sno da se ne­što gad­no spre­ma.
Sla­ven Ra­du­no­vić: „Da­je­mo im još de­set mi­nu­ta, na­kon is­te­ka ne od­go­va­ra­mo za ono što sli­je­di“.
Go­spo­đa ko­ja je sta­ja­la bli­zu spo­me­ni­ka kra­lju Ni­ko­li re­kla je u žar­go­nu: ‘’Ko­ja Ura gu­ra’’? Po­gle­da­la je na sat, a čo­vjek je do­ba­cio: ‘’Sat na­zad, go­spo­đo, pre­la­zi se na zim­sko ra­ču­na­nje vre­me­na!’’
Ne­će­mo valj­da opet na­zad. Sje­tih se 1989. go­di­ne. Is­pred ove skup­šti­ne od­jek­nu­le su ri­je­či, či­ji je ri­tam ne­svje­sno is­pra­tio Sla­ven Ra­du­no­vić:
„Mi­li­ci­jo, po­stu­pi po na­re­đe­nju“.
Ali ako Sla­ven ne od­go­va­ra za ono što sli­je­di, ko­me to od­go­va­ra?
Od­zva­nja­ju mi u uši­ma ri­je­či Du­ška Mar­ko­vi­ća: “Do­volj­no je da dva- tri neo­d­go­vor­na čo­vje­ka ba­ce bom­bu“.
Je­su li ove Sla­ve­no­ve ri­je­či ta bom­ba ili bom­ba tek sli­je­di?
Tr­čao sam pre­ma Ska­li­na­ma! Ne­će valj­da, po­mi­slio sam. Ne­će opet, isti sce­na­rio!
Ne­će valj­da neo­d­go­vor­ni, ko­ji su Du­šku od­go­vor­ni, ba­ci­ti bom­bu.
Po­le­tio je Mo­lo­to­vljev kok­tel. Ma­ski­ra­ni su kre­nu­li. Po­če­lo je! Vik­nuo sam: Za­što, Mi­lo!
Kraj mo­jih no­gu je pao po­sr­nu­li se­dam­de­set­pe­to­go­di­šnji Sta­ro­va­ro­ša­nin, ko­ji je od ko­li­či­ne su­za­va­ca i šok bom­bi je­dva pre­ži­vio. Po­mo­gao sam mu da usta­ne i po­znao sam ga.
Re­kao je: ‘’Mi­lo, Mi­lo ... ZAR PO­ZIV U NA­TO DA PLA­TI, DA OVA­KO SVOJ NA­ROD MLA­TI“. Usli­je­dio je užas!
P.S:
Jel­ko Ka­cin, ‘’Ži­va isti­na’’, 25.10.2015. (emi­si­ja sni­mlje­na pri­je de­set da­na): “Ne bih sa­vje­to­vao opo­zi­ci­ji da od­lu­ku o član­stvu u NA­TO-u Cr­na Go­ra do­ne­se na re­fe­ren­du­mu. Ta­kva od­lu­ka bi­la bi bol­na. To je va­še su­ve­re­no pra­vo, ako me pi­ta­te kao am­ba­sa­do­ra ne smi­jem od­go­vo­ri­ti na to pi­ta­nje, ako me pi­ta­te kao Jel­ka Ka­ci­na - šap­nuo bih vam pri­vat­no - ne­moj­te se ze­za­ti, ja mi­slim da ste do­volj­no zre­li da će po­dr­ška to­li­ko br­zo po­ra­sti, da ne­će baš bi­ti ni­ka­kve po­tre­be da se odr­ži re­fe­ren­dum”.